Tek sad vidin koliko je prin dvi godine vajala kolumna Majsanci, oliti U škoje se vraćamo. Gledajući ova zadnja događanja po gradu, vidit je da smo mi Korčulani i daje pravi pravcijati Majsanci.

Moran odma reć kako pozdravjan osnivanje svake udruge, pogotovo od kulture, ali mi u ovi slučaj oko udruge Majsan ništo ni kjaro. Mogu razumit da Antetu ni mrsko što će se Majsan, oliti prostor arheološkega lokaliteta uredit i očistit, kako bi čejad mogla dohodit malo razgledat i kašnje svratit marendat i popi žmul vina na Stupe, ali nikako mi ni jasno da se čini taka udruga o kulture koja se, vidi vraga fokusirala i to žestoko na Majsan.

Sad da ne ispaden neznan kaki zabadalo, runjalo, što sve ne, a i ni se zabranjeno bavit u kulturu s čin te voja, puknu bi da ne rečen kako je meni logično da se udruga o takega profila i virujen registrana u Korčulu, bavi prvenstveno čišćenjen prid svoju kuću. A to hoće reć da bi bilo normalno vidit što se može prvo učinit za posrnulu i zapušćenu kulturnu bašćinu u gradu, pa se onda vrć na onu Majsansku.

Ponavjan svaku incijativu u kulturu žestoko podržavan, ali vidin da se i u pristupanju Majsanu djeluje kako da su ovi svi incijatori Majsanci. To mislin zato jerbo je od ovih, homo reć mladih osnivača udruge niko zaboravi izvrć pravi bit stvari, a to je što je na Majsan šešdesetih godišć iskopano i di se to nahodi.

Dragi moji Korčulani to se nahodi u Orebićima i tamo je ota cila antička zbirka, ponavjan, u Orebićima i to puno vridna i zaklopjena u Pomorski muzej pod caklo. To odeka niko ne spominje i ni mi jasno zašto.

Zato bi napisa jednu parubulu o čejadi koja gre vizitat prijateja u zatvor i na punistru mu godišćima nosu jist i pit, ma nikako da ga provaju liberat iz zatvora.

Ne znan da mi se Lea i njezina klapa ne ufendu, ma sad čitan kako se tamo na Majsan naša i torkul, pa mi sve to vonja na mote od družbe Pere Kvržice, koja je mištanima osposobila zapušćeni mlin i tako prvi put pokazala kroz partijsku književnost kako su i dica u komunizmu naučila da privatno vaja opaletat i pritvorit u narodno.

U slučaju Majsana nami šonjavin Korčulanima se iskopalo na naš škoj i nalasci se rasprtili u Orebića. Kad je početkon devedesetih gospođa Alena napisala dopis Muzejskemu vijeću u Zagreb da se ota zbirka iz Orebića vrati, bila je glatko odbijena.

Sićan se ka san krajen devedesetih za hrtoviziju snima jedan prilog o Pomorskon muzeju u Orebiću, bi san kustosici Vesni, ko pravi divjak s naselja, zaveli kako će prin oli kašnje tu zbirku morat nami povratit, a ona će meni onako ufino kako nima srđbe od potribe, pa ti su nalasci ( pazi ovo) konpatibilni sa orebiškin vilama rustikama. Ka san ovo ču, u meni se skupi taki hahaj, da san jon se deboto u čunku poče smijat.

Ali ostavimo našu Vesnu koja ni kriva ništa i mora govorit što je gre, nego bi se okrenu nami Korčulanima koji smo u vraćanju Bule tako revni, ali u vraćanju naših vridnosti i kulturne baštine ni makac. Kako će i bit štogod, ka u Poglavarstvo imamo prave i najveće Majsance.

I da stvar bude boja govori ova ekipa kulturnjaka kako se plan i program udruge izni Noćnoj zajednici i magistru od noćenja, nakon čega je on sigurno u sebi promisli kako mu se u tu investiciju ne gre, jerbo na Majsan još uvik nima kapaciteti za noćenja.

I na kraju što će se izmajsanirat sovon incjativon ne znan, ali ako triba štogo pomoć ja ću odma sutra po di se gre i da mi niko ništa ne reče, ali moran reć da niko na svit nema taku lipu, a zapušćenu kulturnu bašćinu ko mi u Korčulu, samo se navrime moramo odlučit hoćemo li ostat Korčulani oli Majsanci.

Slobodan Suncobran, 4. ožujka 2009.