Dohodin prin desetak dana doma i to katamaranon priko Splita. Katamaran akostaje, a ja virin kroz punistru, ka odjedanput na rivu vidin Mirkota. Govorin u sebi, siguro ne čeka mene, ali neka, isto mi je draže vidi njega nego da me čekaju sva četiri asa. Čin san doma vrga kufere, učini san đir po gradu.

Sa svih bandi i kantuni mi se javjaju judi, pozdravjaju, mašu, a ja svima otpozdravjan i odmahijen su iskrenon jubavi i poštovanjen. Govoru mi, došli bi pod suncobran samo neka hi zoven, a ja onako dirnut i ganut, udren od velikih emocija pitan što je o čemu se radi, koja je sad nevoja? Kad ono, svi istu pismu pivaju. Propast Korčule, blokani računi nigdi posla, Korčula slabo, Korčula naopako, a ja pa u afan.

Gledan i slušan tu čejad, prijateje, znance i svi uglas o katastrofi. Odma san vidi da je Korčula pala u sedmi kolap. Noćnemu poduzeću blokalo račun, Leda, govoru seli u Crnu Goru, Mediteranska tone, Hitna pomoć gre u Blato, turista ni, ovi ne trošu i sa što je to nego padanje u sedmi kolap. Niki mi govoru kako vaja ferma noćenja, drugi bi ukinuli Noćnu zajednicu, niki bi polatili Mirkota u Prigradicu, a niki za sve krivu Zagreb i centralnu vlast, ali svi uglas kako je došlo dogrla.

Ne znan što odma odgovori, niman recepta, a i nisan zna da jedan grad tako lip šestan i znamenit ovako može potonut. Propito ne virujen. Može bit naš Mirko i glavari imaju niku fintu oliti formulu kako o zlata učini govno, samo se ne mogu nikako domisli kako to činu. Zato sa gren leć, pa mi do ujutro možda i pade štogo napamet, a onda ću zasenjat.

A evo san se probudi u lipo sunčano jutro, a na moru malo vitra. Justo niko smirujuće vrime, tako da san lako zbroji misli od noćas. Dokasna san razmišlja o formuli korčulanskega potonuća i siti se kako je i kad oto počelo. To se po meni dogodilo onu večer, ratnih godina ka je u Korčulu brodon Petar Krešimir IV doša Franjo Tuđman. Radilo se o jednemu strašno emotivnemu susretu kojega san gleda izbliza. Tuđman je izaša iz broda i poša pu auta. Tad je vidi da ga Korčulani iskreno i razdragano pozdavjaju, pani moga izdurat i skočina haubu od auta pozdravjajući Korčulane. Čejad se užegla razmahala i nastalo je pravo oduševljenje, dakako to sve bez protokola. Duralo je to između Tuđmana i Korčulana cili minut, ka ono gotovo. Vajalo je poć po protokolu. A di? Drito u Blato.

Dobro, drugo potonuće dogodilo se oni momenat ka smo u općinu za vladare izabrali sekretare. Onda san reka nima nan spasa. Justo će Korčulani past i kleknut ko na sedmi kolap.

Treći put smo zabalali sedmi kolap ka je As Vlaški poče u Dubrovnik panpanavat Benića da ukine dopisništvo Hrtovizije. Ali to ni sve, jerbo smo iz Korčule tih godišć izgubili i katamaran Adrianu, koji je prdnu pu Luke, a dobili smo ovega priko Prigradice.

Idući sedmi kolap smo ćapali ka su sekretari na čelu sa gradonačelnikon prodali dvi prevridne gradske nekretnine za kupi kuću Marka Pola i da ne nabrajan daje, mi smo Korčulani došli bit justo ko crni na sedmi kolap. Past, pokleknut, predat se, dat Korčulu ko najlipšu bulu crvenima koji nan već treći mandat mašu nad glavama svojin partijskin mačima i bauču kako smo izgububili Korčulu i postali in sužnji na sve vike.

Osin Račišćana, koji su najmlaje misto na škoj ni Lučani, ni Blaćani ni ostali ne mogu ćapa sedmi kolap. A zašto? Zato što batu Kunpanjiju, a Kunpanjija zna se nima kolapa, pa obično publika bude kolpana, ma oni što je izvodu ne. Zato bi, neka mi ostali oprostu, izdvoji Lunbarjane koji su tu najpametniji. Nimaju ni Kunpanjiju, ni Morešku.

Na kraju nemote trošit vrime čitajući priopćenja dožupana Buraće o Hitnoj pomoći. O sedmega kolpa njega i njegovu stranku ne more skapulat ni Hitna u Korčulu, a kamoli ona što bi imala bi u Blatu.

I sa da slučajno na Svetega Todora nisan bi na Naplov gledat treću morešku, onu od Ladota, ne bi zna da smo inkolpali Korčulu. Ako ne virujete da je Lado na Naplov bati treću Morešku, pitate lipo Tometa.

Slobodan Suncobran, 30. srpnja 2011.